nasilje

Srbija, deca i nasilje: „U začaranom krugu” – kako se škole bore protiv vršnjačkog nasilja

Školsko zvono označilo je kraj poslednjeg časa za taj septembarski dan, trinaestogodišnji Lazar* stavio je ranac na leđa, izašao iz škole i mami Danici* poslao poruku koja ju je „izuzetno uplašila i uznemirila“.

Danas se neću vratiti kući [iz škole], gledaću da se na tom putu negde ubijem, glasila je poruka učenika sedmog razreda jedne osnovne škole u Beogradu.

Danica kaže da je poruku dobila zato što se Lazar „još jednom našao na meti ismevanja i ponižavanja“ i da pet godina trpi vršnjačko nasilje – ista grupa dečaka ga „vređa i ponižava“, ali i „tuče, šutira do masnica i cepa mu stvari“.

Porodica je u mlađim razredima ovakve slučajeve prijavljivala učiteljici, a sada ih prijavljuje razrednom starešini, navodi Danica.

Iako su prema procedurama prva adresa za prijave, učitelji i nastavnici nisu sami u rešavanju ovog problema – zajedno sa pedagogom, psihologom i direktorom škole oni formiraju timove za zaštitu dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, predviđa planski dokument Ministarstva prosvete iz 2009. godine.

Ministarstvo prosvete predvidelo je da svaka obrazovna institucija u Srbiji mora da ima ovakav tim, zadužen i da razmatra slučajeve vršnjačkog nasilja.

„Svaka izjava deteta da mu je loše, a pogotovo da želi da okonča život, mora da se shvati krajnje ozbiljno“, kaže psihološkinja Jelena Vukčević za BBC na srpskom.

Danica kaže da se nasilje nad Lazarem nastavlja uprkos prijavama i smatra da škola „sve vreme umanjuje značaj situacije i gura problem pod tepih“.

Škola koju Lazar pohađa potvrdila je za BBC na srpskom da postoji slučaj vršnjačkog nasilja, ali je odbila da komentariše „iz obaveze da zaštiti podatke deteta”.

Rad timova za suzbijanje nasilja kontroliše Prosvetna inspekcija, potvrđeno je iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Iz Ministarstva nisu odgovorili na pitanje o rezultatima nadzora, kao ni da li je u poslednjih 12 godina, koliko timovi postoje, rađena evaluacija njihovog rada koja bi pružila uvid u efikasnost ovakvog vida borbe protiv vršnjačkog nasilja u Srbiji.

Učestalo vršnjačko nasilje doživljava 22 odsto učenika i učenica, a 65 odsto se našlo na meti nasilnika bar jednom, pokazuju podaci UNICEF-a za 2019. godinu.

„U začaranom krugu“

Školski pribor, nove knjige, sveske, ranac i novi drugari – Lazar ima ružne uspomene na ono što prve školske dane đaka prvaka obično čini uzbudljivim.

„U prvom razredu mu je isečen školski ranac koji je sam birao“, navodi Danica.

„Bio je razočaran i plakao je.“

U školi nema kamera i nikada nije otkriveno ko je to uradio, zbog čega Danica smatra da su se našli „u začaranom krugu“.

„Nemamo podršku škole, niti sami možemo da rešimo problem“, kaže ona.

Psihičko i fizičko nasilje nad dečakom „kontinuirano dešava“ od trećeg razreda osnovne škole, dodaje.

Problemi koji su počeli materijalnom štetom tokom godina su poprimali sve veće razmere.

Majka navodi da su ga vršnjaci više puta tukli, što je Lazar isprva skrivao od roditelja.

„Imao je strah da će ga još više tući ako nam prijavi, pa je u to vreme je počeo da mokri u gaće“, kaže.

Jednom prilikom, dodaje, „išutirali su ga tako da je imao podlive po nogama“, zbog čega su ga roditelji vodili lekaru.

Iz škole su savetovani, kaže Danica, da premeste Lazara u drugu smenu ili drugu školu, ali su odlučili da to ne urade.

„Nadali smo se da problem može da se reši u školi, ali ja sada žalim što ga nisam prebacila“, ističe Danica.

Ovog septembra, kada su se đaci vratili u klupe i započeli novu školsku godinu, Lazar je zapretio samoubistvom.

Psihološkinja Jelena Vukčević za BBC na srpskom kaže da je u takvim slučajevima važno utvrditi da li je reč o stvarnoj nameri ili nečemu što je ipak rečeno u besu i očaju.

„Naročito jer su tinejdžeri u takvoj fazi razvoja kada izjavama o bežanju od kuće i suicidu pokušavaju da se izbore za nešto što žele“, kaže ona.

Danica ima utisak da se škola „zaista zainteresovala“ za problem tek kada su ih roditelji obavestili o poruci.

Počionici nasilja su, kako dodaje, prvi put kažnjeni.

„Jedno dete je zbog omalovažavanja kažnjeno ukorom razrednog starešine, o incidentu su obavešteni svi nastavnici. Lazar je dobio zeleno svetlo da se u bilo kom trenutku obrati školskom psihologu, može da izađe tokom trajanja časa ako se oseti neprijatno“, priča Danica.

Omladinski radnik Dražen Zacero, koji često sarađuje sa školama, smatra da bi trebalo „podići kapacitete škola“ da rešavaju probleme u vezi sa vršnjačkim nasiljem.

„Nije rešenje da se izgrde dete, roditelj ili škola, već ceo proces treba uzdignuti na viši nivo, gde bi se utvrdile potrebe, interesi i strahovi“, smatra Zacero.

Posle Lazarevih pretnji o samoubistvu, škola je posavetovala roditelje da ga odvedu privatnom psihologu, kojeg dečak sada posećuje.

Danica kaže da ju je psiholog umirio ocenom da je „pretnja samoubistvom apel za pomoć i dokaz da dete stvarno više ne može da trpi zlostavljanje“.

Tragedija iz 2011. godine, kada je četrnaestogodišnji Aleksa Janković počinio samoubistvo zato što je, kako se smatra, dugo bio izložen vršnjačkom nasilju, izrodila je građansku inicijativu Aleksin zakon.

Inicijativa se zalaže za uvođenje strožih kazni za počinioce, ali i one koji zataškavaju nasilje.

Aleksin zakon je 2016. ušao u skupštinsku proceduru, ali do danas nije usvojen.

Šta se dogodilo Aleksi Jankoviću

Osmak Aleksa Janković iz Niša, učenik osnovne škole „Sreten Mladenović Mika“, počinio je samoubistvo 2011. godine skočivši sa trećeg sprata zgrade u kojoj je živeo.

Smatra se da se ubio jer je više meseci bio izložen torturi vršnjaka, pisale su tada Južne vesti.

Osnovni sud u Nišu doneo je 2016. godine doneo prvostepenu presudu po kojoj OŠ „Sreten Mladenović Mika“ treba da isplati skoro dva miliona dinara roditeljima Alekse Jankovića.

Škola se žalila, a Apelacioni sud je iste godine izrekao pravosnažnu presudu kojom su škola i bivša direktorka obavezani da isplate odštetu roditeljima zato što nisu preduzeli mere sprečavanja vršnjačkog nasilja.

Za maltretiranje Alekse Jankovića kažnjena su i trojica maloletnika, a sud im je odredio pojačan vaspitni nadzor od šest meseci do dve godine, a dvojica dečaka dobila su ukor.

Kako je obrazloženo, maloletnici su dobili maksimalne kazne koje su zakonom propisane za njihov uzrast.

Roditelji su više puta pozivali Prosvetnu inspekciju da i prema drugim zaposlenima u školi pokrene disciplinske postupke zbog zataškavanja nasilja.

Međutim, njihovi zahtevi nisu ispunjeni – Prosvetna inspekcija je 2017. godine utvrdila da je slučaj zastareo.

Kome roditelji sve mogu da prijave vršnjačko nasilje?

Ako smatraju da škola ne rešava problem, roditelji mogu da se obrate višim instancama.

Kada sumnjaju da škola i timovi za zaštitu učenika od nasilja ne čine dovoljno, mogu da se obrate Prosvetnoj inspekciji na mejl prituzbe-prosvetnainspekcija@mpn.gov.rs.

Inspekcija Ministarstva prosvete je, između ostalog, nadležna da proverava da li škola postupa po zakonu kada pokušava da reši slučaj vršnjačkog nasilja.

Prosvetna inspekcija ima dežurne inspektorate za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje, a njihove brojeve telefona možete pronaći ovde.

Za roditelje koji žele bolje da razumeju šta mogu da očekuju, može biti korisno da se upoznaju sa Posebnim protokolom za zaštitu dece i učenika od zlostavljanja u obrazovno-vaspitnim ustanovama.

Osim toga, ukoliko smatraju da škola ili druge institucije, poput centra za socijalni rad, tužilaštva ili policije nisu adekvatno reagovali, mogu da kontaktiraju Zaštitnika građana.

U pojedinim mestima u Srbiji, roditelji mogu da se obrate i lokalnom ombudsmanu, čije kontakte možete pronaći ovde.

U Srbiji postoji nekoliko protokola koje je donela Vlada, a odnose se na zaštitu dece od nasilja.

Od 2005. godine se primenjuje Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, postoje i posebni protokoli za pojedinačne sisteme – školstvo, zdravstvo, pravosuđe i druge.

Šta kada roditelji prijave nasilje školi?

nasil;je
FOTO Emina Redžović Čokić

Škola je dužna da reaguje, a za to postoji i posebna procedura.

„Na početku svake školske godine, formiramo tim za zaštitu učenika od nasilja koji se sastaje po potrebi“, objašnjava Tamara Janković, direktorka OŠ „Svetozar Marković” u Leskovcu za BBC na srpskom.

Stalni članovi tima su direktor i zaposleni u pedagoško-psihološkoj službi, a sastav nastavnika je promenljiv, dodaje.

Timovi se rukovode Pravilnikom o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje.

Vršnjačko nasilje je jedna od tema koje dokument pokriva, a takođe daje uputstva za postupanje u situacijama kada su deca izložena nasilju od strane zaposlenih u školi, kod kuće ili na nekom drugom mestu gde provode vreme.

Nasilje se prijavljuje učitelju ili razrednom starešini, sa kojim su deca i roditelji najčešće u kontaktu.

Pravilnik propisuje da su oni prvi u lancu reagovanja – problem rešavaju sami ili traže pomoć kolega iz tima za zaštitu učenika od nasilja.

„Uloga razrednog starešine je najvažnija“, smatra Janković.

„On treba da podstiče i održava atmosferu tolerancije u odeljenju“.

Ali, to nije uvek lak zadatak, kaže Marko Ilić, nastavnik geografije i razredni starešina koji predaje u srednjim školama u Batočini i Lapovu.

Ilić u prosveti radi šest godina, a poslednje četiri je i razredni starešina.

„Kada sam se pre nekoliko godina kao razredni sreo sa situacijom vršnjačkog nasilja, zaista sam davao sve od sebe, ali mislim da nisam bio baš pripremljen za tu situaciju“, navodi Ilić.

Iako je na fakultetu slušao predmete iz pedagogije i psihologije, smatra da ga to nije pripremilo kako da postupa u situacijama kada dođe do konflikta među decom.

„Na obukama Ministarstva prosevete smo se generalno upoznavali sa oblicima nasilja, ali se nismo mnogo bavili primerima, niti šta možemo da uradimo u konkretnim situacijama“, kaže nastavnik.

U martu ove godine, Vlada Srbije je pokrenula nacionalnu platformu za prevenciju nasilja u školama „Čuvam te“ za podršku i edukaciju roditelja i nastavnika.

Iz Ministarstva prosvete nisu odgovorili na pitanje BBC novinara o dostupnim obukama za zaposlene u školama koje se tiču postupanja u slučajevima vršnjačkog nasilja.

Nivoi nasilja – šta škola mora da preduzme i u kom trenutku

Pravilnik razvrstava nasilje po nivoima i propisuje kako škola treba da reaguje u zavisnosti od ozbiljnosti situacije.

Postoje tri nivoa nasilja, od kojih je prvi najlakši.

Prvi nivo nasilja: udaranje čvrga, štipanje, uništavanje stvari, psovanje, imitiranje, prozivanje, podsmevanje, lascivni komentari, slanje uznemirujućih SMS poruka.

Ove probleme pokušava da reši razredni starešina ili učitelj, a ako u tome ne uspe uključuje pedagoško-psihološka služba.

Drugi nivo nasilja:šamaranje, gaženje, ucenjivanje i pretnje, seksualno dodirivanje, svlačenje, slikanje i snimanje, kao i deljenje tog sadržaja.

Razredni starešina reaguje na ove probleme u saradnji sa stručnom službom, uz obavezno uključivanje roditelja.

Ako napori ne daju rezultate, protiv učenika se može se pokrenuti disciplinska mera.

Treći nivo nasilja: tuča, davljenje, napad oružjem, zastrašivanje, iznuđivanje novca, podvođenje, silovanje.

Rad na rešavanju problema preuzima direktor koji mora da uključi roditelje i nadležne službe, kao što su centar za socijalni rad, policija, tužilaštvo ili prekršajni sud.

Pokretanje disciplinskog postupka protiv počinilaca je obavezno.

Ako škola ne može sa sigurnošću da proceni nivo nasilja, može da se obrati drugim institucijama za pomoć – lekarima, Ministarstvu prosvete, socijalnim radnicima.

Izvor: Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje

Psihološkinja Jelena Vukčević, koja privatno radi sa decom koja vrše i trpe nasilje, ističe da je veoma važan invidividualni pristup.

„Važno je da to ne budu opšte priče i da dete oseti da se tiču njega, inače će mehanički odrađivati posete psihologu i pedagogu“, navodi.

Vukčević, koja je kroz privatnu praksu sarađivala sa školama u slučajevima vršnjačkog nasilja, ocenjuje da su stručne službe „uglavnom prezauzete“.

„Školski psiholozi i pedagozi imaju veštine da isplaniraju individualni rad sa decom, ali sami su sa mnogo dece i čini se da nemaju vremena“, kaže psihološkinja.

Kada ispraća Lazara u školu, Danica nije preterano zabrinuta za fizičku dobrobit sina.

Pre svega, zato što dečak „ima telefon i uvek može da pozove roditelje“, kaže ona.

Međutim, strahuje za njegovo psihičko zdravlje.

„Bojim se da ne bude izložen teškim rečima i uvredama, da ne poklekne zbog svega onoga što se dešava“, kaže Danica.

*Prava imena sagovornika i škole su promenjena ili nisu pomenata u cilju zaštite identiteta i poznata su redakciji.

Ova priča je nastala zahvaljujući iskustvima koja su čitaoci podelili sa redakcijom BBC na srpskom jeziku.

Hvala na poverenju.

Tekst, fotogtafije, ilustracije ivideo preuzeti sa sajta BBC NEWS na srpskom

Naslovna ilustracija BBC/Jakov Ponjavić

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.