vršnjačko nasilje

VRŠNJAČKO NASILJE – KAKO POMOĆI ŽRTVI

Vršnjačko nasilje je, nažalost, opet u fokusu. Pred kraj školske godine, pojavio se novi snimak vršnjačkog nasilja. Pretnje i maltretiranje drugova i drugarica su učestali, i sve su brutalniji, a posledice mogu biti dugotrajne. Zato je važno da osluškujemo dete i reagujemo na prvi znak koji ukazuje na to da mu se nešto loše dešava.

“Pretili su mi. Ismevali su moj nos, rekli da sam ružan, da nemam prijatelje. Na ručku su me polili mlekom i terali da skinem odeću”. Ovo su reči malog Kitona u snimku koji je njegova majka objavila na internetu, a prenosi RTS.

Vršnjačko nasilje – zašto deca ćute

Njegova ispovest uzburkala je javnost u Americi. I pokrenula pitanje koliko je još dece koja – ćute i trpe. Istraživanje u beogradskim školama pokazuje da je reč o svakom desetom detetu.

“Misle da je to opasnost za njih, zato što im je pre toga pretio taj koji ih je dirao da će im, ako nekom kažu, još gore stvari govoriti i da će nastaviti da ih zadirkuje ili možda tuče. Pa, zato i nisu hteli da kažu roditeljima ili nekom starijem u blizini”, kaže 11-godišnji Nikola Setler.

A, šta reći detetu kada u blizni nema starijih. Da se brani, ili da ne uzvraća silom – i dobije batine?

“Kada je u situaciji da je napadnuto, morate da se branite. Međutim, kada možete da izbegnete nasilje onda je najbolje obratiti se nekome za pomoć”, ističe supervizorka Dečije linije Snežana Nikolić.

Istraživanje pokazuje da se deca najpre požale roditeljima, zatim drugarima – a tek onda nastavnicima i školskim psiholozima. Najveći problem imaju oni koji o tome ne govore nikome.

“Dete počne da gradi lošu sliku o sebi, šta sam kriv, nisam dovoljno dobar, nikome se ne dopadam, zato me tuku… Svašta se mota po dečijim glavama”, kaže rukovodilac Dečije linije Željka Burgund.

Najvažnije pitanje je: Kako im pomoći?

“Ako je to nešto što se vidi, i o čemu može da izvesti samo dete ili njihovi drugari, onda je bitno da odrasli koji su tu prisutni, osoblje iz škole, reaguju po protokolu. Ima ekipa koja se time pozabavi, i najbolje oni koji poznaju decu, u koje deca imaju poverenje”, rekao je dr Oliver Vidojević, psihijatar i psihoterapeut za decu i adolescente.

Da bi se poverenje izgradilo potrebno je da i roditelji i škola šalju istu poruku. A to je da se nasiljem ne rešavaju problemi. I da u tome budu primeri.

“Nije retko da roditelji budu prirodno uznemireni, pa i sami uđu u konflikt. Bilo a drugim roditeljima, sa drugom decom, da uđu u neko rešavanje konflikta koje nije baš konstruktivno”, kaže Milja Krivokuća iz Ministarstva prosvete.

Nije konstruktivno ni da olako shvatamo probleme naše dece.

“Iz nekog našeg kultorološkog skripta i načina razmišljanja je upravo to – ćuti i trpi. Kad porasteš to će proći, i mene su tukli, pa nema veze, evo šta mi fali. To je potpuno pogrešan model i obrazac”, poručuje Snežana Nikolić.

Ako decu učimo da vršnjačko nasilje ne treba da trpe, moramo učiniti sve da im pomognemo da iz toga izađu što bezbolnije. Istraživanje u beogradskim školama opominje – oko 16 odsto učenika požalilo se nekome u koga je imalo poverenja, ali im niko nije pomogao.

Izvor RTS
Foto http://www.shaw.af.mil

 

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.