logopeda

MALO LOGOPEDA, A MNOGO DECE SA GOVORNOM MANOM

Srbiji radi svega 350 logopeda. To u statističkom prevodu znači da jedan stručnjak za govorne mane pokriva više od 20.000 stanovnika.

Zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru i odlaska u penziju, broj logopeda u zdravstvu, prema pisanju „Politike“, poslednjih godina postepeno je smanjivan. U nekim beogradskim opštinama samo jedan ili dva logopeda rade sa decom predškolskog i školskog uzrasta. Broj mališana sa govornim manama stalno raste, pa logopedi u primarnoj zdravstvenoj zaštiti ne uspevaju da sprovedu adekvatan stručni tretman, odnosno da rade sa decom barem dva puta nedeljno.

Sve su ovo razlozi zbog kojih je Udruženje logopeda Srbije još jnuara 2018. godine od Vlade Srbije zahtevalo hitno usvajanje zakona o logopedskoj delatnosti.

Logopeda nema ni u školama ni u vrtićima

Predstavnici ovog strukovnog udruženja tada su istakli da je donošenje novog zakonskog akta neophodno. Njime bi, naime, bili uspostavljani adekvatni standardi logopedske prakse. A standardi bi garantovali kvalitet podrške deci predškolskog i školskog uzrasta, povećanje broja logopeda u obrazovnim i ustanovama zdravstvene i socijalne zaštite, kao i povećanje broja osoba koje imaju pristup logopedskim uslugama.

Predsednica ovog udruženja Nataša Labović kaže da „broj dece sa govornim poremećajima raste, logopeda je sve manje, a kola se lome na najmlađima i njihovim roditeljima“.

– Oni su često prinuđeni da papreno plaćaju usluge privatnih logopeda. Srbija ima najmanji broj logopeda u celoj Evropi. Ilustrativno svedoči podatak da je u svim osnovnim školama u Srbiji zaposleno svega šest logopeda sa punim radnim vremenom. S obzirom na to da postoji zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, a svake godine stasavaju nove generacije logopeda, na birou za zapošljavanje nalazi se više od hiljadu mladih stručnjaka voljnih da obavljaju posao za koji su se školovali. Neke opštine uopšte nemaju zaposlene logopede pri domovima zdravlja. To onemogućava roditeljima da dobiju zdravstvenu pomoć, savet i tretman za svoje dete u opštini u kojoj žive. Uglavnom se sva deca upućuju u Zavod za psihofiziološke poremećaje i patologiju govora „Profesor dr Cvetko Brajović”. A Zavod ne može da pruži redovan tretman svim malim pacijentima – objašnjava Nataša Labović.

Još veći problem u unutrašnjosti

Ona dodaje da je u unutrašnjosti Srbije ovaj problem još veći, jer mnogi gradovi imaju samo jednog ili nijednog zaposlenog logopeda. Predškolske ustanove takođe su u nezavidnom položaju, jer su neretko jedan ili dva logopeda odgovorni za celu opštinu.

Važno je da dete sa govornom manom što ranije dobije stručnu pomoć, jer postoji „kritičan period” za razvoj govora. Tada je najbolje započeti logopedski tretman.

Ali, dodaje Labović, postoji i tzv. krajnji kritični rok. On je vezan za polazak deteta u predškolsku ustanovu i u školu. Tada se od njega očekuje da pravilno vlada govorom i jezikom i tada dete postaje spremno za učenje složenijih školskih veština, poput čitanja i pisanja. Dete koje nije ovladalo adekvatnim izgovorom glasova i sintaksom ovom procesu pristupa sa teškoćama. One se neretko odražavaju na celokupno školovanje i ponašanje deteta.

Najčešći govorno-jezički poremećaji su odloženo, odnosno kasno progovaranje. To rezultira teškoćama u savladavanju govora. Često se sreću i poremećaji artikulacije, odnosno dislalija (nepravilan izgovor glasova). Pravovremena logopedska intervencija i tretman tu daju odlične rezultate – objašnjava naša sagovornica.

Logopedi su “ničija deca”

Osim što ovako mali broj logopeda Srbiju svrstava na dno letvice evropskih standarda, dodatni problem predstavlja činjenica da su logopedi zaposleni u tri različita sektora – školstvu, zdravstvu i socijalnoj zaštiti, pa nijedan od njih nije isključivo nadležan za regulisanje i obavljanje logopedske delatnosti. Ministarstvo zdravlja problem prebacuje na Ministarstvo prosvete, a ono se pravda drugim predviđenim planovima i aktivnostima.

Novim nacrtom zakona o zdravstvenoj zaštiti ukinuta je mogućnost da logopedi obavljaju pripravnički staž i polažu državni ispit u sistemu zdravstvene zaštite.

Na ovaj način država je napravila veliku medveđu uslugu logopedima, jer oni tokom studija nemaju dovoljno prakse. Pripravnički staž predstavlja idealnu priliku da steknu dosta praktičnog znanja.

S druge strane, logopedska delatnost nije prepoznata u klasifikaciji privrednih delatnosti, pa se logopedi koji obavljaju privatnu praksu registruju kroz forme koje ne garantuju stručni nadzor niti siguran kvalitet usluge koja se pruža deci i roditeljima.

Izvor Politika

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.