telefoni

BIL GEJTS I STIV DŽOBS NISU DALI SVOJOJ DECI DA KORISTE MOBILNE TELEFONE. ZAŠTO?

Ljudi koji najbolje znaju kako neka stvar funkcioniše često zaziru od nje. Tehnolozi znaju kako telefoni zaista rade i mnogi od njih ne žele da im deca budu ni blizu tih sprava.

Zaziranje koje se polako krčkalo u Silicijumskoj dolini preraslo je u konsenzus. Priča o prednostima ekrana kao obrazovnih alatki je prenaduvana, a rizik od zavisnosti i ometenog razvoja je visok. Sada je, kako Nedeljnik prenosi pisanje Njujork tajmsa, u toku debata o tome koliko vremena sa telefonom je u redu.

“Ne koristiti mobilni je mnogo lakše nego provesti malo vremena pred ekranom”, kaže Kristin Stečer, bivši istraživač društvenih mreža, udata za Fejsbuk inženjera. “Ako ga nakratko deci dam, ona samo žele još.”

Telefoni su đavo

Stečerova (37) i njen suprug Rušab Doši istraživali su prednosti i mane vremena provedenog pred ekranom. Došli su do jednostavnog zaključka: ne žele tako nešto u svom domu. Njihove ćerke stare pet i tri godine nemaju “budžet”, vreme koje mogu da provedu ispred ekrana. Jedino kada im je tako nešto, kao što su telefoni, dozvoljeno jeste kada dugo putuju kolima ili avionom.

Nedavno je Stečerova malo ublažila njihov pristup. Svakog petka porodica pogleda jedan film. Atena Čavarija koja je radila kao izvršni asistent u Fejsbuku i sada je u filantropskom odeljenju Marka Zakerberga – Inicijativi Čan Zakerberg, kaže: “Uverena sam da u telefonima čuči đavo i uništava nam decu.”

Čavarija je svojoj deci mobilne telefone dozvolila tek kada su krenuli u srednju školu, a čak i sada zabranjuje njihovu upotrebu u kolima i žestoko ograničava vreme upotrebe u kući.

“Drugi roditelji me pitaju da li se brinem što ne znam gde su mi deca kada ne mogu da ih nađem”, kaže Čavarija. “Ja im odgovaram da ne moram da znam gde su mi deca svake sekunde.”

Za dugogodišnje lidere tehnološke industrije, to što sada gledaju kako sprave koje su radili utiču na njihovu decu deluje kao obračun sa njihovim životom i delom.

Kao kokain

Među njima je i Kris Anderson, bivši urednik Wireda i sada izvršni direktor kompanije koja se bavi robotikom i dronovima.

“Na skali između kokaina i bombonice, bliže su kokainu”, kaže on o mobilnim telefonima, ajpedima i tabletima.

Tehnolozi koji su radili na ovim proizvodima i pisci koji su pratili tehnološku revoluciju bili su naivni, kaže on. “Mislili smo da možemo to da kontrolišemo. A ovo je izvan naše moći kontrole. Oni udaraju direktno na centre zadovoljstva mozga koji se razvija. Mi kao roditelji to ne možemo da shvatimo.”

On ima petoro dece i 12 pravila. Ona uključuju: telefoni su zabranjeni do leta pred srednju školu, bez tableta, ajpeda, laptopova u spavaćim sobama, bez društvenih medija do 13. godine. Loše ponašanje? Kazna je 24 sata bez pristupa internetu.

“Nisam znao šta radimo njihovim mozgovima sve dok nisam video simptome i posledice”, rekao je Anderson.

Tim Kuk, izvršni direktor Epla, rekao je ranije ove godine da svom nećaku ne bi dozvolio da koristi društvene mreže. Bil Gejts je svojoj deci dozvolio da koriste mobilne telefone tek kada su bili tinejdžeri. Stiv Džobs nije dozvoljavao svojoj deci da priđu ajpedima.

Oni koji su dozvolili svojoj deci pristup ekranima sada moraju da iz izvlače iz zavisnosti tako što im objašnjavaju kako tehnologija funkcioniše.

Džon Lili, bivši direktor Mozile, kaže da pokušava da svom 13-godišnjem sinu objasni da njime manipulišu oni koji su izgradili tehnologiju. “Kažem mu da je neko napisao kod zbog koga se on oseća tako kako se oseća“, kaže Lili.

Druga strana

Drugi roditelji iz Silicijumske doline kažu da postoji način da telefoni ne budu toliki štetni.  Odnosno da vreme provedeno pred ekranom mobilnog ili tableta bude manje toksično.

Rene Diresta, istraživač Centra za humanu tehnologiju, ne dozvoljava pasivno provođenje vremena sa mobilnim ali dozvoljava kratke, stimulativne igrice.

Tu su i oni koji se ne slažu sa dijagnozom da su mobilne naprave opasne. Džejson Tof (31) koji je vodio video-platformu Vine i sada radi za Gugl, dozvoljava svom trogodišnjem detetu da se igra na ajpedu za koji smatra da nije ništa bolji niti gori od knjige.

“Naprotiv. I mislim da govorim u ime mnogih roditelja koji se iz straha od osude boje to isto da kažu”, rekao je Tof.

On kaže da je kao mali odrastao uz televiziju. “Mislim da sam ispao sasvim okej”, dodao je Tof.

Izvor Nedeljnik

 

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Polja označena sa * su obavezna.